Србија обележава 24. март као Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања. Одлука о почетку напада на СРЈ донета је без одобрења Савета безбедности УН, а бомбардовање је окончано 78 дана касније, усвајањем Резолуције 1244.
Дан сећања на погинуле у НАТО бомбардовању, које је почело 24. марта 1999. године, биће обележен широм Србије одавањем поште и полагањем венаца на спомен-обележја.Министар одбране Драган Шутановац положиће венац на спомен-обележје погинулим припадницима војске, Министарства унутрашњих послова и грађанима у Врању.
У знак сећања на све настрадале, као и погинуле заставнике прве класе Војске Југославије на брду Стражевица биће одржано опело, а венац на спомен-обележје положиће министар унутрашњих послова Ивица Дачић и председник Скупштине града Александар Антић.
Градоначелник Београда Драган Ђилас положиће у име града цвеће на споменик "Зашто" у Ташмајданском парку и одати почаст погинулим радницима Радио-телевизије Србије.
Током бомбардовања Србије, 18. априла у свом дому погинула је и трогодишња Милица Ракић. На њен гроб, на Батајничком гробљу, цвеће ће положити чланица Градског већа Јована Механџић.
Осим у Београду, годишњица бомбардовања биће обележена и у другим градовима Србије.
Напад без одобрења СБ УН
Одлука о нападу донета је без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције под именом "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је касније у својој књизи "Модерно ратовање" признао да је планирање ваздушне операције НАТО-а средином јуна 1998. године већ увелико било у току и да је завршено крајем августа исте године. У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици, културе. Према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.
Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године, у 19.45, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.
Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.
Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети.
Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1.300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила.
Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.
У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српски ПВО успео је да обори два авиона НАТО-а - ловац "Ф16" и амерички "невидљиви" авион "Ф-117", и да зароби три непријатељска војника.
Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО-а 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војнотехнички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.
После неколико неуспешних дипломатских покушаја, криза је окончана посредничком мисијом финског председника Мартија Ахтисарија и бившег руског премијера Виктора Черномирдина, специјалног изасланика тадашњег руског председника Бориса Јељцина.
Према подацима УНХЦР-а, Косово је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома, а у покрајину се вратило око 800.000 избеглих Албанаца.
У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина и отето 200, према албанским изворима.
Према српским изворима од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.
Нема коментара:
Постави коментар