Velibor Vukašinović, nosilac ordena Gvozdenog krsta, najvećeg priznanja koje pilot može da dobije, planira da poveže domaće proizvođače i ultralakim letelicama osvoji svet
Velibor Vukašinović je čovek koji sanja avione, diše i živi za njih, praktično otkad zna za sebe. Leteo je kao probni pilot, formirao avijaciju u Jordanu... Sada ima novu bazu u Udruženju vazduhoplovne industrije Srbije, odakle sa pozicije predsednika kuje ozbiljne poslovne planove. Kaže da, ako već nemamo avijaciju, bar imamo stručnjake koji bi mogli da je prave.
- Udruženje vazduhoplovne industrije nastalo je 2010. godine i imamo nameru da povežemo što više preduzeća. Već sada imamo 100 članova, među kojima su naše aktivne fabrike „Utva" iz Pančeva, „Aeroist Jurop" iz Kraljeva i „Storč avijejšen Srbija". Sarađujemo i sa dijasporom i okupljamo sve stručnjake koji se bave avionima, do modelara, jer od njih obično sve i počinje - kaže Velibor Vukašinović.
Osnovni zadatak koji će UVIS sebi postaviti jeste pokušaj da se srpski proizvođači „udenu" u proizvodnju lakih i ultralakih letelica, što je veliki biznis u razvoju u Evropi, jer je procena EU da će u sledećih desetak godina biti potrebno oko 150.000 ultralakih vazduhopolova. Pa, ako već ne možemo da pravimo bombardere...
- Dobili smo i posao bacanja vakcina protiv besnila i svinjskog gripa na teritoriji Srbije, a taj posao planiramo da proširimo i na Bosnu. A i velikim firmama, kao što je „Erbas", možemo da budemo od koristi, jer jedna takva firma zapošljava i po 2.500 podizvođača. Ako ne uradimo ništa po pitanju avioindustrije, naravno da će nestati - poručuje Vukašinović.
U vreme opšteg procvata „srebrnih krila naše armije", počeo je da pravi svoje prve korake na nebu. Počeo je još u gimnaziji, skakanjem iz padobrana i jedriličarstvom.
- Ne vredi, kad kerozin uđe u krv, a zvuk motora aviona u uši, nema nazad. Jedino što je bilo ozbiljnih opstrukcija od strane mog oca, Todora Vukašinovića, koji je radio kao inženjer i graditelj Skopskog aerodroma. On nije hteo da budem pilot, i razumem ga. Mnogo njegovih prijatelja poletalo je i nije se vraćalo - govori on.
Uprkos očevom protivljenju uputio se u čuvenu Vazduhoplovnu akademiju u Zadru. Posle četvorogodišnje obuke bio je spreman da ostvari mladalački san i postane probni pilot, pa se zaposlio u „Utvi" u Pančevu.
Vreme mira i prosperiteta donelo je mladim avijatičarima šansu da zaigraju na velikom platnu, a prvi veliki angažman Vukašinović je dobio u „Kelijevim herojima", koji su se snimali u Jugoslaviji, i kao mladi letač družio se sa Klintom Istvudom i Donaldom Saterlendom.
- Bili su stvarno okej tipovi, pogotovo Donald koji je glumio jednog ludog avijatičara. Smatram da mu je do današnjeg dana to ostala najbolja uloga u karijeri - govori Vukašinović.
Onda je usledio i angažman u „Partizanskoj eskadrili", gde je već bilo puno posla. Dobio je zadatak da koordinira trideset pilota, mahom rezervista, koji su zarađivali basnoslovne honorare, a on je radio za pet puta manju sumu. Tako je bilo do kraja snimanja, kad je dobio manju ulogu, pa mu je honorar za nekoliko sekundi pojavljivanja skočio na milion dinara.
- Rečenica koju izgovaram u tom filmu kasnije je postala moj životni moto. Ja kažem: „Odakle li ovi dolaze", a dobijam odgovor: „Drugovi piloti, ovo su piloti Prve partizanske eskadrile" - priseća se Vukašinović. Za učešće u tom filmu zaradio je i orden Gvozdenog krsta, najveće priznanje koje pilot može da dobije.
Onda je usledila i saradnja na „Užičkoj Republici", koje se Vukašinović seća najviše po fenomenalnoj saradnji sa režiserom Žikom Mitrovićem i veoma opasnim letovima koje su za potrebe filma izvodili iznad brda Zapadne Srbije. Žika Mitrović je uspeo da snimi neverovatan kadar, u kojem se vide kopnene trupe, motorizovane trupe i avioni, sve u istoj „slici", što je, kaže Vukašinović, možda nezabeležno u istoriji kinematografije. Ali, nije sve bila puka zabava. Pored rizičnog, ali adrenalinom nabijenog posla probnog pilota, Vukašinović je kasnije radio i kao komandant eskadrile Teritorijalne odbrane Srbije.
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Jugoslavija je prodala avione Jordanu, a Vukašinović je otputovao tamo da ih malo uputi u stvar. Trebalo je da ostane 15 dana, a zadržao se devet meseci. Drugovao je i sa kraljem Huseinom, koji je, kako kaže, bio obožavan od svog naroda, a osim toga i izvrstan pilot. Pre toga je već stekao zavidno iskustvo, a imao je i vatreno krštenje na vožnji tri prototipa aviona koji su tek bili izašli ispod „čekića". Tek kada je poginuo pilot Gedža Bjeković, država je procenila da treba malo više da se brine o svojim avijatičarima.
A najopasnije je bilo na velikim aeromitinzima, kada adrenalin prekorači sve granice normale. Vukašinović kaže da je nedavno video jedan stari snimak sa aeromitinga u Zagrebu, i kada je shvatio koliko je opasno leteo, smrzao se od straha.
- Dobro, bio sam mlad, a imao sam i odličnu trenažu, što je za pilota najvažnije. To je veliki problem za mlade koji sada počinju. Ne mogu da se porede sa pilotima NATO pakta, koji imaju i po 400 sati letenja godišnje - napominje Vukašinović.
Jedan od dosadnijih momenata u karijeri mu je bio kada je umirao Josip Broz Tito. Kao i cela država, i piloti su morali da budu u punoj pripravnosti, tako da danima gotovo da nisu izlazili iz uniforme. Neki su i stradali, ali ne u toku leta, nego na putevima Srbije, umorni, nervozni i neispavani.
Piloti ne znaju za granice koje su u međuvremenu nastale. Druže se i dan-danas na jednom splavu kod Starog tramvajskog mosta, koji u šali zovu „Nosač pilota". Za svaki dan u mesecu po jedna klasa se druži i priseća slavnih dana. Jedino što kako vreme prolazi, sve je više susreta povodom smrti dobrih drugara.
Našem sagovorniku jasno je da Srbija nije mogla da se odupre strahovitoj vojnoj sili kakav je NATO. Ali smo im ipak oborili mnogo letelica, a priča se da je srušen i veliki bombarder B-2, koji je doleteo iz Amerike.
- Užasno je to što su nam uradili. Mislim da su testirali vrlo čudne bombe na nama. Sećam se kada sam, na placu u Maloj Moštanici, gledao kako na moju kuću pada grad nekakvog elipsastog oblika, koji je bio srebrnasto crn sa jedne strane - govori Vukašinović.
Kao da mu nije bilo dovoljno što je toliko leteo i uradio, Vukašinović je diplomirao i istoriju, a radi i magistarski rad na temu zlatnog doba jugoslovenske avijacije, od 1953. od 1973. godine. Bio je na čelu Saveta za vazduhoplovstvo Ministarstva za saobraćaj i komunikacije od 2002. do 2004. godine, a posle toga direktor Sektora za sigurnost i nadzor vazdušnog saobraćaja. Pre toga nadgledao je čitav vazdušni prostor Jugoslavije kao savezni vazduhoplovni inspektor. Kaže da su piloti nekad bili skloni alkoholu, ali isključivo posle letenja.
- Ipak je ovaj naš posao jako stresan, čovek nekad mora da se opusti. Mada, ove nove generacije ne kušaju alkohol, a i kontrole su ozbiljne. Možda tako i treba. Srbija ima sjajne mlade pilote koji sada lete po čitavom svetu. Imamo i stručnjake. Možda možemo da stignemo i Češku, koja je četvrta zemlja na svetu po proizvodnji lakih letelica - zaključuje Vukašinović.
Velibor Vukašinović je čovek koji sanja avione, diše i živi za njih, praktično otkad zna za sebe. Leteo je kao probni pilot, formirao avijaciju u Jordanu... Sada ima novu bazu u Udruženju vazduhoplovne industrije Srbije, odakle sa pozicije predsednika kuje ozbiljne poslovne planove. Kaže da, ako već nemamo avijaciju, bar imamo stručnjake koji bi mogli da je prave.
- Udruženje vazduhoplovne industrije nastalo je 2010. godine i imamo nameru da povežemo što više preduzeća. Već sada imamo 100 članova, među kojima su naše aktivne fabrike „Utva" iz Pančeva, „Aeroist Jurop" iz Kraljeva i „Storč avijejšen Srbija". Sarađujemo i sa dijasporom i okupljamo sve stručnjake koji se bave avionima, do modelara, jer od njih obično sve i počinje - kaže Velibor Vukašinović.
Osnovni zadatak koji će UVIS sebi postaviti jeste pokušaj da se srpski proizvođači „udenu" u proizvodnju lakih i ultralakih letelica, što je veliki biznis u razvoju u Evropi, jer je procena EU da će u sledećih desetak godina biti potrebno oko 150.000 ultralakih vazduhopolova. Pa, ako već ne možemo da pravimo bombardere...
- Dobili smo i posao bacanja vakcina protiv besnila i svinjskog gripa na teritoriji Srbije, a taj posao planiramo da proširimo i na Bosnu. A i velikim firmama, kao što je „Erbas", možemo da budemo od koristi, jer jedna takva firma zapošljava i po 2.500 podizvođača. Ako ne uradimo ništa po pitanju avioindustrije, naravno da će nestati - poručuje Vukašinović.
U vreme opšteg procvata „srebrnih krila naše armije", počeo je da pravi svoje prve korake na nebu. Počeo je još u gimnaziji, skakanjem iz padobrana i jedriličarstvom.
- Ne vredi, kad kerozin uđe u krv, a zvuk motora aviona u uši, nema nazad. Jedino što je bilo ozbiljnih opstrukcija od strane mog oca, Todora Vukašinovića, koji je radio kao inženjer i graditelj Skopskog aerodroma. On nije hteo da budem pilot, i razumem ga. Mnogo njegovih prijatelja poletalo je i nije se vraćalo - govori on.
Uprkos očevom protivljenju uputio se u čuvenu Vazduhoplovnu akademiju u Zadru. Posle četvorogodišnje obuke bio je spreman da ostvari mladalački san i postane probni pilot, pa se zaposlio u „Utvi" u Pančevu.
Vreme mira i prosperiteta donelo je mladim avijatičarima šansu da zaigraju na velikom platnu, a prvi veliki angažman Vukašinović je dobio u „Kelijevim herojima", koji su se snimali u Jugoslaviji, i kao mladi letač družio se sa Klintom Istvudom i Donaldom Saterlendom.
- Bili su stvarno okej tipovi, pogotovo Donald koji je glumio jednog ludog avijatičara. Smatram da mu je do današnjeg dana to ostala najbolja uloga u karijeri - govori Vukašinović.
Onda je usledio i angažman u „Partizanskoj eskadrili", gde je već bilo puno posla. Dobio je zadatak da koordinira trideset pilota, mahom rezervista, koji su zarađivali basnoslovne honorare, a on je radio za pet puta manju sumu. Tako je bilo do kraja snimanja, kad je dobio manju ulogu, pa mu je honorar za nekoliko sekundi pojavljivanja skočio na milion dinara.
- Rečenica koju izgovaram u tom filmu kasnije je postala moj životni moto. Ja kažem: „Odakle li ovi dolaze", a dobijam odgovor: „Drugovi piloti, ovo su piloti Prve partizanske eskadrile" - priseća se Vukašinović. Za učešće u tom filmu zaradio je i orden Gvozdenog krsta, najveće priznanje koje pilot može da dobije.
Onda je usledila i saradnja na „Užičkoj Republici", koje se Vukašinović seća najviše po fenomenalnoj saradnji sa režiserom Žikom Mitrovićem i veoma opasnim letovima koje su za potrebe filma izvodili iznad brda Zapadne Srbije. Žika Mitrović je uspeo da snimi neverovatan kadar, u kojem se vide kopnene trupe, motorizovane trupe i avioni, sve u istoj „slici", što je, kaže Vukašinović, možda nezabeležno u istoriji kinematografije. Ali, nije sve bila puka zabava. Pored rizičnog, ali adrenalinom nabijenog posla probnog pilota, Vukašinović je kasnije radio i kao komandant eskadrile Teritorijalne odbrane Srbije.
A najopasnije je bilo na velikim aeromitinzima, kada adrenalin prekorači sve granice normale. Vukašinović kaže da je nedavno video jedan stari snimak sa aeromitinga u Zagrebu, i kada je shvatio koliko je opasno leteo, smrzao se od straha.
- Dobro, bio sam mlad, a imao sam i odličnu trenažu, što je za pilota najvažnije. To je veliki problem za mlade koji sada počinju. Ne mogu da se porede sa pilotima NATO pakta, koji imaju i po 400 sati letenja godišnje - napominje Vukašinović.
Jedan od dosadnijih momenata u karijeri mu je bio kada je umirao Josip Broz Tito. Kao i cela država, i piloti su morali da budu u punoj pripravnosti, tako da danima gotovo da nisu izlazili iz uniforme. Neki su i stradali, ali ne u toku leta, nego na putevima Srbije, umorni, nervozni i neispavani.
Piloti ne znaju za granice koje su u međuvremenu nastale. Druže se i dan-danas na jednom splavu kod Starog tramvajskog mosta, koji u šali zovu „Nosač pilota". Za svaki dan u mesecu po jedna klasa se druži i priseća slavnih dana. Jedino što kako vreme prolazi, sve je više susreta povodom smrti dobrih drugara.
Našem sagovorniku jasno je da Srbija nije mogla da se odupre strahovitoj vojnoj sili kakav je NATO. Ali smo im ipak oborili mnogo letelica, a priča se da je srušen i veliki bombarder B-2, koji je doleteo iz Amerike.
- Užasno je to što su nam uradili. Mislim da su testirali vrlo čudne bombe na nama. Sećam se kada sam, na placu u Maloj Moštanici, gledao kako na moju kuću pada grad nekakvog elipsastog oblika, koji je bio srebrnasto crn sa jedne strane - govori Vukašinović.
Kao da mu nije bilo dovoljno što je toliko leteo i uradio, Vukašinović je diplomirao i istoriju, a radi i magistarski rad na temu zlatnog doba jugoslovenske avijacije, od 1953. od 1973. godine. Bio je na čelu Saveta za vazduhoplovstvo Ministarstva za saobraćaj i komunikacije od 2002. do 2004. godine, a posle toga direktor Sektora za sigurnost i nadzor vazdušnog saobraćaja. Pre toga nadgledao je čitav vazdušni prostor Jugoslavije kao savezni vazduhoplovni inspektor. Kaže da su piloti nekad bili skloni alkoholu, ali isključivo posle letenja.
- Ipak je ovaj naš posao jako stresan, čovek nekad mora da se opusti. Mada, ove nove generacije ne kušaju alkohol, a i kontrole su ozbiljne. Možda tako i treba. Srbija ima sjajne mlade pilote koji sada lete po čitavom svetu. Imamo i stručnjake. Možda možemo da stignemo i Češku, koja je četvrta zemlja na svetu po proizvodnji lakih letelica - zaključuje Vukašinović.
Нема коментара:
Постави коментар