Momčilo Petrović
BEOGRAD - Kad je u januaru 2009. godine ekipa RTS počela snimanje drugog dela dokumentarca „Niko nije rekao neću”, o pilotima VJ koji su se na „migovima” suprotstavili NATO bombarderima 1999. godine, autori filma morali su da se obrate javnosti za pomoć. Molili su građane da im dostave sve podatke i fotografije o ovoj herojskoj epizodi našeg ratnog vazduhoplovstva - pošto država to nije imala!
- Ako nisu ispunili kriterijume za dobijanje, kakve su onda te norme i koji su to kriterijumi? Šta bi još trebalo da urade, jer su preživeli u direktnom vazdušnom ratnom sukobu, pa da im na džepu zasija njihov znak? A da je bruka neviđena, zlatni letački znak nije posthumno dodeljen ni poginulim pilotima - pukovniku Milenku Pavloviću, potpukovniku Životi Đuriću i majoru Zoranu Radosavljeviću. Možda i oni treba da ispune neke dodatne kriterijume, iako su izgubili i svoj život izvršavajući postavljene zadatke. Samo, kako da im jave, pitao se gorko jedan komentator pre pet godina.
Potpukovnik Nebojša - Keša Nikolić poleteo je prvog dana bombardovanja u 20.37, sa vojnog aerodroma u Batajnici.
Borba iznad Titela
- Kad sam dobio dozvolu za poletanje, krenuo sam prema severu i registrovao da je instrument za pokazivanje kursa bio neispravan. Pošto sam bio u snopu njihovih radara još prilikom uzletanja, naglim penjanjem sam hteo da se približim nekom avionu iz formacije. Tada sam bio pogođen. Katapultirao sam se i spustio kod Titela, gde su me našle kolege, pukovnik Aleksa Milanović i potpukovnik Srđan Jovanović i vratili me na aerodrom - kaže Nikolić.
Odmah posle rata završio je Generalštabnu školu i postavljen za zamenika direktora remontnog zavoda „Moma Stanojlović”, da bi 2005. bio penzionisan.
- Dane provodim praveći mamce za udice kako bih potisnuo gnev, razočaranje, čak i ljutnju. Ali, tako to biva kod nas, i šta je - tu je - rekao je jednom prilikom novinarima ovaj pukovnik u penziji.
Zbog nedodeljivanja zlatnog letačkog znaka pisao je i bivšem komandantu ratne avijacije, ali pismo nije poslao. Zaključio je da su krivci na položajima višim od generala. Ali, ostao je dokument:
„Poštovani gospodine generale, jedan sam od nekoliko pilota koji su poneti patriotizmom i moralom, sa neispravnim aparatima poleteli u noći 24. marta ‘99. godine, pokušavajući nemoguće - da spreče bestijalno bombardovanje naše zemlje. Tom prilikom sam bio oboren, i na svoju ličnu sreću, preživeo tragediju. Odlikovan sam ordenom za hrabrost. U penziju sam otišao veoma nezadovoljan kao čovek, profesionalac i pilot-lovac, jer mi zlatni letački znak nije dodeljen, iako sam podnosio zahtev nekoliko puta...”
Spasavanje „gazelom“
A Aleksa Milanović, koji je u prvoj pauzi između naleta NATO bombardera sa Srđanom Jovanovićem „gazelom” krenuo u spasavanje oborenog Nebojše - Keše Nikolića, po mraku, bez navigacije i komunikacije, bez osvetljenja, takođe je penzioner. Mlad, u naponu snage i volje za akcijom, radio je posle kao agent osiguranja.
Pukovnik Slobodan - Buca Perić je trećeg dana NATO agresije sa majorom Zoranom Radosavljevićem poleteo u paru. Krenuli su prema Bečeju, a zatim u pravcu Valjeva, gde su počeli progon neprijatelja i gde su bili pogođeni. Major Radosavljević je poginuo, a Buca se spasao katapultiranjem. Penzionisan je 2005. godine.
- Nisam penzionerski nastrojen i zato sam otvorio vulkanizersku radionicu. Pored toga, u mom selu Zavlaka imam dedovinu sa voćkama od kojih pravim rakiju „stari vitez” - pričao je 2006. godine, ponosan što je njegova rakija nagrađivana na sajmovima.
Imao je 49 godina kad je poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Valjeva u maju prošle godine.
Neispravni radar
U penziju su ne mnogo posle rata otišli i Ljubiša - Bata Kulačin, Predrag - Grof Milutinović, Boro Zoraja, Emeti Abdul, Ilja Arizanov...
Tada potpukovnik, Ilja Arizanov je prvi poleteo u susret NATO vazduhoplovnoj formaciji 24. marta 1999. u 20 sati sa vojnog aerodroma u Nišu. Svojim „migom” krenuo je u zonu Suva Reka - Đakovica, da bi se ispostavilo da mu je radar neispravan. Iskočio je iz pogođenog aviona i tri dana lutao mokar, promrzao, bez vode i hrane. Zaostao sneg ga je održao u životu i poslednjim atomima snage dovukao se do prištinskog aerodroma.
- Prebacili su me na VMA - pričao je Ilja - gde su me operisali i ugradili dva bajpasa. Od tada sam ratni vojni invalid i penzioner. Dane provodim klasično, penzionerski, privikavam se novom životu.
Trećeg septembra ove godine preminuo je od posledica srčanog udara. Imao je 52 godine.
Komandant 204. lovačkog puka pukovnik Milenko Pavlović i pilot Zoran Radosavljević poginuli su u vazduhu, dok je Slobodan Perić poginuo u saobraćajnoj nesreći 2010. godine. Ostali piloti „migova 29” su penzionisani, sem jednog. Potpukovnik Dragan Milenković pamti početak agresije.
- Uzleteo sam 8. aprila iz Kraljeva, izbegao četiri neprijateljske rakete, a potom sleteo. I dalje sam u službi - izričit je Milenković, sada šef operativnog centra.
Ponos srpske avijacije, šesnaest „migova 29”, kupljeni su 1987. godine od Rusije. Svoj radni vek završili su 2007. godine, kada su konačno otišli na poslednji remont, a zatim i u istoriju.
Pukovnik Nebojša Nikolić uzleteo je u noći 24. marta, ali je oboren iznad Titela.
Poznato je da nijedan od pilota „migova 29” tokom borbe sa neprijateljskim avionima nije ispalio nijednu raketu vazduh-vazduh. Javna je tajna da su na većini aviona, prilikom uzletanja, otkazivali radari, sistemi za navigaciju, upravljanje...
- Uzleteo sam 6. aprila oko 23 časa sa Ponikva. Pokušali su da me obore iznad Surdulice. Imao sam na nišanu F-16, ali mi je umakao. Krivo mi je što smo svi penzionisani jer je nelogično da ljude u top formi ostaviš na cedilu - priča penzionisani potpukovnik Bora Zoraja.
BEOGRAD - Kad je u januaru 2009. godine ekipa RTS počela snimanje drugog dela dokumentarca „Niko nije rekao neću”, o pilotima VJ koji su se na „migovima” suprotstavili NATO bombarderima 1999. godine, autori filma morali su da se obrate javnosti za pomoć. Molili su građane da im dostave sve podatke i fotografije o ovoj herojskoj epizodi našeg ratnog vazduhoplovstva - pošto država to nije imala!
Ništa brižljiviji odnos nije pokazala ni prema pilotima - niko od njih nije dobio zlatni letački znak. A on je, kažu upućeni, ono što je zlatna olimpijska medalja za sportiste.
- Ako nisu ispunili kriterijume za dobijanje, kakve su onda te norme i koji su to kriterijumi? Šta bi još trebalo da urade, jer su preživeli u direktnom vazdušnom ratnom sukobu, pa da im na džepu zasija njihov znak? A da je bruka neviđena, zlatni letački znak nije posthumno dodeljen ni poginulim pilotima - pukovniku Milenku Pavloviću, potpukovniku Životi Đuriću i majoru Zoranu Radosavljeviću. Možda i oni treba da ispune neke dodatne kriterijume, iako su izgubili i svoj život izvršavajući postavljene zadatke. Samo, kako da im jave, pitao se gorko jedan komentator pre pet godina.
Potpukovnik Nebojša - Keša Nikolić poleteo je prvog dana bombardovanja u 20.37, sa vojnog aerodroma u Batajnici.
Borba iznad Titela
- Kad sam dobio dozvolu za poletanje, krenuo sam prema severu i registrovao da je instrument za pokazivanje kursa bio neispravan. Pošto sam bio u snopu njihovih radara još prilikom uzletanja, naglim penjanjem sam hteo da se približim nekom avionu iz formacije. Tada sam bio pogođen. Katapultirao sam se i spustio kod Titela, gde su me našle kolege, pukovnik Aleksa Milanović i potpukovnik Srđan Jovanović i vratili me na aerodrom - kaže Nikolić.
Odmah posle rata završio je Generalštabnu školu i postavljen za zamenika direktora remontnog zavoda „Moma Stanojlović”, da bi 2005. bio penzionisan.
- Dane provodim praveći mamce za udice kako bih potisnuo gnev, razočaranje, čak i ljutnju. Ali, tako to biva kod nas, i šta je - tu je - rekao je jednom prilikom novinarima ovaj pukovnik u penziji.
Zbog nedodeljivanja zlatnog letačkog znaka pisao je i bivšem komandantu ratne avijacije, ali pismo nije poslao. Zaključio je da su krivci na položajima višim od generala. Ali, ostao je dokument:
„Poštovani gospodine generale, jedan sam od nekoliko pilota koji su poneti patriotizmom i moralom, sa neispravnim aparatima poleteli u noći 24. marta ‘99. godine, pokušavajući nemoguće - da spreče bestijalno bombardovanje naše zemlje. Tom prilikom sam bio oboren, i na svoju ličnu sreću, preživeo tragediju. Odlikovan sam ordenom za hrabrost. U penziju sam otišao veoma nezadovoljan kao čovek, profesionalac i pilot-lovac, jer mi zlatni letački znak nije dodeljen, iako sam podnosio zahtev nekoliko puta...”
Spasavanje „gazelom“
A Aleksa Milanović, koji je u prvoj pauzi između naleta NATO bombardera sa Srđanom Jovanovićem „gazelom” krenuo u spasavanje oborenog Nebojše - Keše Nikolića, po mraku, bez navigacije i komunikacije, bez osvetljenja, takođe je penzioner. Mlad, u naponu snage i volje za akcijom, radio je posle kao agent osiguranja.
Pukovnik Slobodan - Buca Perić je trećeg dana NATO agresije sa majorom Zoranom Radosavljevićem poleteo u paru. Krenuli su prema Bečeju, a zatim u pravcu Valjeva, gde su počeli progon neprijatelja i gde su bili pogođeni. Major Radosavljević je poginuo, a Buca se spasao katapultiranjem. Penzionisan je 2005. godine.
- Nisam penzionerski nastrojen i zato sam otvorio vulkanizersku radionicu. Pored toga, u mom selu Zavlaka imam dedovinu sa voćkama od kojih pravim rakiju „stari vitez” - pričao je 2006. godine, ponosan što je njegova rakija nagrađivana na sajmovima.
Imao je 49 godina kad je poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Valjeva u maju prošle godine.
Neispravni radar
U penziju su ne mnogo posle rata otišli i Ljubiša - Bata Kulačin, Predrag - Grof Milutinović, Boro Zoraja, Emeti Abdul, Ilja Arizanov...
Tada potpukovnik, Ilja Arizanov je prvi poleteo u susret NATO vazduhoplovnoj formaciji 24. marta 1999. u 20 sati sa vojnog aerodroma u Nišu. Svojim „migom” krenuo je u zonu Suva Reka - Đakovica, da bi se ispostavilo da mu je radar neispravan. Iskočio je iz pogođenog aviona i tri dana lutao mokar, promrzao, bez vode i hrane. Zaostao sneg ga je održao u životu i poslednjim atomima snage dovukao se do prištinskog aerodroma.
- Prebacili su me na VMA - pričao je Ilja - gde su me operisali i ugradili dva bajpasa. Od tada sam ratni vojni invalid i penzioner. Dane provodim klasično, penzionerski, privikavam se novom životu.
Trećeg septembra ove godine preminuo je od posledica srčanog udara. Imao je 52 godine.
„Nismo ispalili nijednu raketu“
Među pilotima sa prostora bivše Jugoslavije i danas se sa respektom govori o asovima nekad slavne 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29”. U ovoj jedinici leteli su potpukovnik Ilja Arizanov, Dragan Ilić, Nebojša Nikolić, Bora Zoraja, Predrag - Grof Milutinović...
Među pilotima sa prostora bivše Jugoslavije i danas se sa respektom govori o asovima nekad slavne 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29”. U ovoj jedinici leteli su potpukovnik Ilja Arizanov, Dragan Ilić, Nebojša Nikolić, Bora Zoraja, Predrag - Grof Milutinović...- Penzionisan sam, kao i većina pilota, 2007. godine. Od tada živim mnogo mirnije, ali pamtim sve naše uspehe. S avionima koje smo imali, nismo mogli mnogo. Nekada je i razbijanje NATO avio-formacije bio veliki uspeh za nas. U borbi sa protivničkim avionima nisam ispalio raketu jer nisam imao uslova - kaže Dragan Ilić, penzionisani pukovnik.
Komandant 204. lovačkog puka pukovnik Milenko Pavlović i pilot Zoran Radosavljević poginuli su u vazduhu, dok je Slobodan Perić poginuo u saobraćajnoj nesreći 2010. godine. Ostali piloti „migova 29” su penzionisani, sem jednog. Potpukovnik Dragan Milenković pamti početak agresije.
- Uzleteo sam 8. aprila iz Kraljeva, izbegao četiri neprijateljske rakete, a potom sleteo. I dalje sam u službi - izričit je Milenković, sada šef operativnog centra.
Ponos srpske avijacije, šesnaest „migova 29”, kupljeni su 1987. godine od Rusije. Svoj radni vek završili su 2007. godine, kada su konačno otišli na poslednji remont, a zatim i u istoriju.
Pukovnik Nebojša Nikolić uzleteo je u noći 24. marta, ali je oboren iznad Titela.
Poznato je da nijedan od pilota „migova 29” tokom borbe sa neprijateljskim avionima nije ispalio nijednu raketu vazduh-vazduh. Javna je tajna da su na većini aviona, prilikom uzletanja, otkazivali radari, sistemi za navigaciju, upravljanje...
- Uzleteo sam 6. aprila oko 23 časa sa Ponikva. Pokušali su da me obore iznad Surdulice. Imao sam na nišanu F-16, ali mi je umakao. Krivo mi je što smo svi penzionisani jer je nelogično da ljude u top formi ostaviš na cedilu - priča penzionisani potpukovnik Bora Zoraja.
Нема коментара:
Постави коментар