Zoltan Grossman | CounterPunch / Tanjug
Ako nezavisna palestinska država treba da se prizna samo uz odobrenje Izraela, zašto su Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Kosova, piše američki magazin "Counter Punch".
U svom obraćanju Ujedinjenim nacijama 21. seprembra, predsednik Obama je rekao da će blokirati priznavanje palestinske države, pošto njena nezavisnost nije rezultat pregovora sa Izraelom. Rekao je da "mir zavisi od kompromisa ljudi koji treba da žive zajedno dugo vremena nakon što naši... glasovi budu izbrojani... To je pouka iz Sudana, gde je rešenje putem pregovora dovelo do nezavisne države. I to jeste i biće put do neke palestinske države - pregovori između suprotstavljenih strana".
Međutim, predsednik Obama nije pomenuo nedavni istaknuti primer jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, koje su Sjedinjene Američke Države priznale pre tri godine - iako kosovska državnost nije postignuta putem pregovora sa Srbijom.
Ako nezavisna palestinska država treba da se prizna samo uz odobrenje Izraela, zašto su Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Kosova u 2008, nasuprot protivljenju Srbije? Zašto priznati Kosovo, ali ne Palestinu?
Srbi smatraju Kosovo kolevkom svog nacionalnog identiteta, gde ih je Osmansko carstvo porazilo 1389. godine. Kosovo je vekovima imalo srpsku većinu, ali je u 19. veku postalo centar albanskog nacionalnog buđenja i na kraju dobilo albansku etničku većinu. Postalo je deo Jugoslavije kojom dominiraju Srbi nakon Prvog svetskog rata, a (nakon što je u Drugom svetskom ratu bilo pod okupacijom sila Osovine) jugoslovenska komunistička vlada ga je pretvorila u pokrajinu unutar Republike Srbije, priznajući prava albanske većine na Kosovu.
Godine 1989, predsednik Srbije Slobodan Milošević je znatno redukovao autonomiju Kosova, pozivajući se na ugroženost srpske manjine, što je bio početak njegovog nacionalističkog pohoda u nastojanju na velikoj Srbiji.
Kao što je palestinski lider Jaser Arafat prvi put proglasio palestinsku suverenost 1988, lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova je prvi put proglasio nezavisnost Kosova 1990. Nijedna strana nije tada priznala Kosovo, ali je 127 država članica UN tada priznalo palestinsku državu.
Građanski rat srpskih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova izbio je 1998. godine i u tim sukobima život je izgubilo više od 2.000 ljudi. Pripadnici OVK napadali su srpske civile na Kosovu, kao i kosovske Albance umerene nastrojenosti, a srpske snage napadale su albanske civile.
U februaru 1999. godine predsednik Klinton poveo je NATO u kampanju bombardovanja Srbije, što je pokrenulo Miloševićev plan "etničkog čišćenja" (ili nasilnog odstranjivanja) albanske većine, započetog pošto su bombe počele da padaju.
Kad je Oslobodilačka vojska Kosova došla na vlast uz podršku snaga NATO-a u junu 1999. zauzvrat je uklonila hiljade Srba, Roma, Turaka i Jevreja sa svoje teritorije, na osnovu optužbi da su te grupe stale na stranu srpskih snaga. Te manjinske grupe živele su vekovima na Kosovu, za razliku od izraelskih doseljenika koji su nedavno dovedeni na palestinsku teritoriju.
Kad je Srbija naselila neke srpske ratne izbeglice na Kosovo iz drugih bivših jugoslovenskih republika tokom devedesetih godina, Vašington je osudio taj program kao pokušaj da se izmeni demografska struktura pokrajine.
Malobrojni Srbi koji žive na Kosovu od 1999. godine su meta povremenih pogroma, a srpska enklava na severu povremeno preti ponovnim ujedinjenjem sa Srbijom, uzrokujući nestabilnost u novoj državi.
Dok u SAD preovlađuje mit da je Klinton bombardovao bivšu Jugoslaviju radi zaustavljanja etničkog čišćenja, ljudi na Balkanu shvataju da su američke snage intervenisale protiv srpskih čistača, ali da su intervenisale na strani hrvatskih i albanskih čistača.
Nakon što je rat završen, NATO je mehanički ozvaničio rezultate tih nasilnih odstranjivanja, a tišinu groblja ocenio kao "trajni mir".
Kosovski parlament je 2008. godine opet proglasio nezavisnost, a taj korak bojkotovali su predstavnici kosovskih Srba.
Zasad su Kosovo priznale 83 države članice UN (uključujući SAD) - 44 manje od broja država članica koje su priznale Palestinu.
Srbija je od Međunarodnog suda pravde zatražila presudu o toj secesiji, a sud je prošle godine izrekao savetodavno mišljenje da jednostrana proglašenja nezavisnosti nisu suprotna međunarodnom pravu.
Srbija ima jači pravni argument nego Izrael protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti, i to ne samo zbog proterivanja većine Srba s Kosova.
Kosovo je bilo priznato kao deo Jugoslavije pre devedesetih godina, ali ne kao jugoslovenska republika, već kao pokrajina u sastavu Republike Srbije.
S druge strane, Zapadna obala i Gaza (da ne pominjemo Istočni Jerusalim, anektiran od strane Izraela) nikad nisu priznati kao deo Izraela.
Osim toga, nakon dolaska na vlast, pripadnici OVK su otvoreno ugrozili bezbednost susednih država, nastojeći na vojnom "oslobađanju" Albanaca na zapadu Makedonije i u Preševskoj dolini u Srbiji.
Razlika je u tome što je Kosovo pod okupacijom stranog vojnog saveza koji podržava samoopredeljenje njegove albanske većine. Zapadna obala i Istočni Jerusalim su pod okupacijom strane vojne sile koja pokušava da spreči samoopredeljenje većinske palestinske populacije i pokušava da naseli sopstvenu populaciju.
Srbija i Izrael imaju veoma slične poruke za Zapad. Tvrde da su njihove vojne okupacije opravdane kako bi se sprečilo ponavljanje genocida koji je protiv njih izvršen tokom Drugog svetskog rata. (Palestinci nisu imali nikakve veze s tim genocidom, dok su Hrvatska i Albanija bile u savezu sa silama Osovine.)
Srbija i Izrael predstavljaju sebe kao bedeme koji štite zapadnu civilizaciju od islamističkog ekstremizma, premda su i palestinski i kosovarski nacionalni pokret počeli sa sekularnim etničkim identitetom, i uključuju pripadnike hrišćanskih manjina.
Srbija i Izrael, takođe, iskoristili su drevna religijska opravdanja (kao što su hramovi i arheološke lokacije) za svoje vojno prisustvo na teritorijama gde nemaju demografsku većinu.
Razlika je u tome što je izraelski lobi u Vašingtonu mnogo jači nego srpski. Miloševićeva masovna etnička čišćenja nad kosovskim Albancima (kao i Hrvatima i Bošnjacima) bila su novija i više televizijski prenošena nego izraelsko nasilno uklanjanje Palestinaca sa njihovih rodnih teritorija, što oni nazivaju "nakba" (katastrofa) iz 1948.
Oslobodilačka vojska Kosova odavno je optužena za trgovinu heroinom radi skupljanja sredstava za nacionalni cilj i lično bogaćenje. Njeni bivši komandanti, uključujući premijera Hašima Tačija, optuženi su čak i za trgovinu ljudskim organima. Kosovo je, takođe, ozloglašeni centar seksualne eksploatacije na Balkanu, naročito pošto su tamo raspoređeni zapadni vojnici.
Kakva god da je verodostojnost tih optužbi, nijedna od njih ne sprečava američku podršku za nezavisnost Kosova.
Razlika je u tome što palestinski nacionalni pokret nije povezan s takvim međunarodnim zločinačkim poduhvatima. Da je bilo koji palestinski lider optužen za samo jedan od tih zločina, možemo biti sigurni da bi izraelski lobi glasno izneo tu optužbu kao argument protiv palestinske države, a Bela kuća bi ponovila taj argument.
Palestina i Izrael imaju suprotne stavove prema nezavisnosti Kosova. Savetnik palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, Jaser Abed Rabo, pozvao se na kosovski primer jednostranog proglašenja nezavisnosti kad je rekao: "Kosovo nije bolje od nas. Zaslužujemo nezavisnost pre njih i tražimo podršku od Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije".
U međuvremenu, izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman kategorično je odbio da prizna Kosovo, tvrdeći da je kosovska nezavisnost "osetljivo pitanje" koje treba da bude deo "zaista obuhvatnog i miroljubivog rešenja" putem pregovora.
Dakle, i Palestinci i Izraelci su dosledni u svom viđenju kosovskog primera. Nisu dosledne Sjedinjene Američke Države, koje s jedne strane priznaju novu državu, a s druge strane blokiraju drugu novu državu.
Razlika je, možda, u tome što od vremena Vudroa Vilsona Vašington ima sklonost da podržava jednostrano samoopredeljenje naroda samo ako su u pitanju beli Evropljani.
Još važnije, Izrael je koristan za spoljnopolitičke interese SAD na Bliskom istoku, dok je pravoslavna Srbija istorijski više naklonjena Rusiji.
Ujedinjene nacije nisu priznale Kosovo zato što bi to predstavljalo negativan presedan za jednostrane secesije širom sveta.
Mnoge države u Arapskoj ligi i EU, s druge strane, posmatraju Kosovo kao pozitivan presedan za Palestinu. Neke vlade bi mogle biti protiv suverenosti i za Kosovo i za Palestinu.
Međutim, Sjedinjene Američke Države praktično su usamljene u svojoj podršci za kosovsku državu, dok u isto vreme licemerno blokiraju palestinsku državu.
Amerikanci bi trebalo da počnu da pitaju predsednika Obamu: "Ako Kosovo ima pravo da postoji, zašto Palestina nema pravo da postoji?"
Autor je profesor koledža "Evergrin stejt" u Olimpiji, u saveznoj američkoj državi Vašington.
Ako nezavisna palestinska država treba da se prizna samo uz odobrenje Izraela, zašto su Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Kosova, piše američki magazin "Counter Punch".
U svom obraćanju Ujedinjenim nacijama 21. seprembra, predsednik Obama je rekao da će blokirati priznavanje palestinske države, pošto njena nezavisnost nije rezultat pregovora sa Izraelom. Rekao je da "mir zavisi od kompromisa ljudi koji treba da žive zajedno dugo vremena nakon što naši... glasovi budu izbrojani... To je pouka iz Sudana, gde je rešenje putem pregovora dovelo do nezavisne države. I to jeste i biće put do neke palestinske države - pregovori između suprotstavljenih strana".
Međutim, predsednik Obama nije pomenuo nedavni istaknuti primer jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, koje su Sjedinjene Američke Države priznale pre tri godine - iako kosovska državnost nije postignuta putem pregovora sa Srbijom.
Ako nezavisna palestinska država treba da se prizna samo uz odobrenje Izraela, zašto su Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Kosova u 2008, nasuprot protivljenju Srbije? Zašto priznati Kosovo, ali ne Palestinu?
Srbi smatraju Kosovo kolevkom svog nacionalnog identiteta, gde ih je Osmansko carstvo porazilo 1389. godine. Kosovo je vekovima imalo srpsku većinu, ali je u 19. veku postalo centar albanskog nacionalnog buđenja i na kraju dobilo albansku etničku većinu. Postalo je deo Jugoslavije kojom dominiraju Srbi nakon Prvog svetskog rata, a (nakon što je u Drugom svetskom ratu bilo pod okupacijom sila Osovine) jugoslovenska komunistička vlada ga je pretvorila u pokrajinu unutar Republike Srbije, priznajući prava albanske većine na Kosovu.
Godine 1989, predsednik Srbije Slobodan Milošević je znatno redukovao autonomiju Kosova, pozivajući se na ugroženost srpske manjine, što je bio početak njegovog nacionalističkog pohoda u nastojanju na velikoj Srbiji.
Kao što je palestinski lider Jaser Arafat prvi put proglasio palestinsku suverenost 1988, lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova je prvi put proglasio nezavisnost Kosova 1990. Nijedna strana nije tada priznala Kosovo, ali je 127 država članica UN tada priznalo palestinsku državu.
Građanski rat srpskih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova izbio je 1998. godine i u tim sukobima život je izgubilo više od 2.000 ljudi. Pripadnici OVK napadali su srpske civile na Kosovu, kao i kosovske Albance umerene nastrojenosti, a srpske snage napadale su albanske civile.
U februaru 1999. godine predsednik Klinton poveo je NATO u kampanju bombardovanja Srbije, što je pokrenulo Miloševićev plan "etničkog čišćenja" (ili nasilnog odstranjivanja) albanske većine, započetog pošto su bombe počele da padaju.
Kad je Oslobodilačka vojska Kosova došla na vlast uz podršku snaga NATO-a u junu 1999. zauzvrat je uklonila hiljade Srba, Roma, Turaka i Jevreja sa svoje teritorije, na osnovu optužbi da su te grupe stale na stranu srpskih snaga. Te manjinske grupe živele su vekovima na Kosovu, za razliku od izraelskih doseljenika koji su nedavno dovedeni na palestinsku teritoriju.
Kad je Srbija naselila neke srpske ratne izbeglice na Kosovo iz drugih bivših jugoslovenskih republika tokom devedesetih godina, Vašington je osudio taj program kao pokušaj da se izmeni demografska struktura pokrajine.
Malobrojni Srbi koji žive na Kosovu od 1999. godine su meta povremenih pogroma, a srpska enklava na severu povremeno preti ponovnim ujedinjenjem sa Srbijom, uzrokujući nestabilnost u novoj državi.
Dok u SAD preovlađuje mit da je Klinton bombardovao bivšu Jugoslaviju radi zaustavljanja etničkog čišćenja, ljudi na Balkanu shvataju da su američke snage intervenisale protiv srpskih čistača, ali da su intervenisale na strani hrvatskih i albanskih čistača.
Nakon što je rat završen, NATO je mehanički ozvaničio rezultate tih nasilnih odstranjivanja, a tišinu groblja ocenio kao "trajni mir".
Kosovski parlament je 2008. godine opet proglasio nezavisnost, a taj korak bojkotovali su predstavnici kosovskih Srba.
Zasad su Kosovo priznale 83 države članice UN (uključujući SAD) - 44 manje od broja država članica koje su priznale Palestinu.
Srbija je od Međunarodnog suda pravde zatražila presudu o toj secesiji, a sud je prošle godine izrekao savetodavno mišljenje da jednostrana proglašenja nezavisnosti nisu suprotna međunarodnom pravu.
Srbija ima jači pravni argument nego Izrael protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti, i to ne samo zbog proterivanja većine Srba s Kosova.
Kosovo je bilo priznato kao deo Jugoslavije pre devedesetih godina, ali ne kao jugoslovenska republika, već kao pokrajina u sastavu Republike Srbije.
S druge strane, Zapadna obala i Gaza (da ne pominjemo Istočni Jerusalim, anektiran od strane Izraela) nikad nisu priznati kao deo Izraela.
Osim toga, nakon dolaska na vlast, pripadnici OVK su otvoreno ugrozili bezbednost susednih država, nastojeći na vojnom "oslobađanju" Albanaca na zapadu Makedonije i u Preševskoj dolini u Srbiji.
Razlika je u tome što je Kosovo pod okupacijom stranog vojnog saveza koji podržava samoopredeljenje njegove albanske većine. Zapadna obala i Istočni Jerusalim su pod okupacijom strane vojne sile koja pokušava da spreči samoopredeljenje većinske palestinske populacije i pokušava da naseli sopstvenu populaciju.
Srbija i Izrael imaju veoma slične poruke za Zapad. Tvrde da su njihove vojne okupacije opravdane kako bi se sprečilo ponavljanje genocida koji je protiv njih izvršen tokom Drugog svetskog rata. (Palestinci nisu imali nikakve veze s tim genocidom, dok su Hrvatska i Albanija bile u savezu sa silama Osovine.)
Srbija i Izrael predstavljaju sebe kao bedeme koji štite zapadnu civilizaciju od islamističkog ekstremizma, premda su i palestinski i kosovarski nacionalni pokret počeli sa sekularnim etničkim identitetom, i uključuju pripadnike hrišćanskih manjina.
Srbija i Izrael, takođe, iskoristili su drevna religijska opravdanja (kao što su hramovi i arheološke lokacije) za svoje vojno prisustvo na teritorijama gde nemaju demografsku većinu.
Razlika je u tome što je izraelski lobi u Vašingtonu mnogo jači nego srpski. Miloševićeva masovna etnička čišćenja nad kosovskim Albancima (kao i Hrvatima i Bošnjacima) bila su novija i više televizijski prenošena nego izraelsko nasilno uklanjanje Palestinaca sa njihovih rodnih teritorija, što oni nazivaju "nakba" (katastrofa) iz 1948.
Oslobodilačka vojska Kosova odavno je optužena za trgovinu heroinom radi skupljanja sredstava za nacionalni cilj i lično bogaćenje. Njeni bivši komandanti, uključujući premijera Hašima Tačija, optuženi su čak i za trgovinu ljudskim organima. Kosovo je, takođe, ozloglašeni centar seksualne eksploatacije na Balkanu, naročito pošto su tamo raspoređeni zapadni vojnici.
Kakva god da je verodostojnost tih optužbi, nijedna od njih ne sprečava američku podršku za nezavisnost Kosova.
Razlika je u tome što palestinski nacionalni pokret nije povezan s takvim međunarodnim zločinačkim poduhvatima. Da je bilo koji palestinski lider optužen za samo jedan od tih zločina, možemo biti sigurni da bi izraelski lobi glasno izneo tu optužbu kao argument protiv palestinske države, a Bela kuća bi ponovila taj argument.
Palestina i Izrael imaju suprotne stavove prema nezavisnosti Kosova. Savetnik palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, Jaser Abed Rabo, pozvao se na kosovski primer jednostranog proglašenja nezavisnosti kad je rekao: "Kosovo nije bolje od nas. Zaslužujemo nezavisnost pre njih i tražimo podršku od Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije".
U međuvremenu, izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman kategorično je odbio da prizna Kosovo, tvrdeći da je kosovska nezavisnost "osetljivo pitanje" koje treba da bude deo "zaista obuhvatnog i miroljubivog rešenja" putem pregovora.
Dakle, i Palestinci i Izraelci su dosledni u svom viđenju kosovskog primera. Nisu dosledne Sjedinjene Američke Države, koje s jedne strane priznaju novu državu, a s druge strane blokiraju drugu novu državu.
Razlika je, možda, u tome što od vremena Vudroa Vilsona Vašington ima sklonost da podržava jednostrano samoopredeljenje naroda samo ako su u pitanju beli Evropljani.
Još važnije, Izrael je koristan za spoljnopolitičke interese SAD na Bliskom istoku, dok je pravoslavna Srbija istorijski više naklonjena Rusiji.
Ujedinjene nacije nisu priznale Kosovo zato što bi to predstavljalo negativan presedan za jednostrane secesije širom sveta.
Mnoge države u Arapskoj ligi i EU, s druge strane, posmatraju Kosovo kao pozitivan presedan za Palestinu. Neke vlade bi mogle biti protiv suverenosti i za Kosovo i za Palestinu.
Međutim, Sjedinjene Američke Države praktično su usamljene u svojoj podršci za kosovsku državu, dok u isto vreme licemerno blokiraju palestinsku državu.
Amerikanci bi trebalo da počnu da pitaju predsednika Obamu: "Ako Kosovo ima pravo da postoji, zašto Palestina nema pravo da postoji?"
Autor je profesor koledža "Evergrin stejt" u Olimpiji, u saveznoj američkoj državi Vašington.
