IZ "GALEBA" U ISTORIJU

Prva naša žena-pilot u borbenom avionu

Ranko Pivljanin | 20. 02. 2011. Foto: Z.Šafar  

Silnu snagu sabijenu u “Rols Rojsov” mlazni motor školskog borbenog aviona “supergaleb” kroti nežna ruka jedne dvadesetrogodišnje devojke. Kada se krajem decembra vinula u nebo sa batajničkog aerodrama i posle nekoliko manevara prizemljila letelicu uz gromoglasne aplauze kolega, Sandra Radovanović je izlazeći iz kokpita aviona ušla pravo u istoriju.

                                            U septembru će na letački kombinezon prišiti oficirske epolete potporučnika VS

A tamo je čekalo počasno mesto prve žene pilota u istoriji srpske avijacije koja je samostalno izvela let borbenim avionom. Leteće Sandra ko zna koliko puta još, tek je na početku karijere, ali taj dan, kad je na stajanci brigadni general Mirko Vranić klimnuo glavom i rekao “može”, teško da će ikad iščileti iz njenog sećanja.

Spuštajući plastičnu kupolu kabine, postala je svesna da na sedištu iza nje nema nikog i da će kad otpusti kočnice i aparat zarula pistom sve biti na njoj. Godine učenja, sati u simulatoru i trenažni letovi sve se zbilo u tih nekoliko sekundi dok se nos aviona podizao. Laširala je, kako to prvo samostalno pilotsko iskustvo u slengu zovu avijatičari.

- Nije bilo treme, sve što je trebalo izvodila sam školski i po pravilima, samo sam malo razmišljala o sletanju, jer to je, ipak, najzahtevniji manevar. I to je prošlo u najboljem mogućem redu - seća se Sandra, koja je još uvek kadet Vojne akademije sa činom starijeg vodnika prve klase u 204. vazduhoplovnoj brigadi, a na obuci u 252 školsko-trenažnoj avijacijskoj eskadrili.

Život vojnika avijatičara provodi na aerodrumu, još polaže ispite i u septembru kad završi akademiju na svoj letački kombinezon prišiće oficirske epolete potporučnika Vojske Srbije. Put do sna ove sjajne devojke iz Rekovca i nije bio toliko dug, koliko naporan.

U prvoj fazi selekcije prošla je surovi dril sedmodnevnog preživljavanja u prirodi gde su kandidati, a među njima i pet devojaka, morali da se snalaze za hranu i opstanak. Isto toliko su trajali rigorozni zdravstveni pregledi, svakodnevne fizičke aktivnosti u uniformi i čizmama - a bilo je četrdeset stepeni tog leta 2007. godine, da bi se na kraju završilo sa tronedeljnom padobranskom obukom. I tada je Sandra prvi put u životu sela u avion. I prvi put će skočiti padobranom. Opet sama:

- Možda bih se i uplašila tog skoka da nisam bila toliko zaokupljena lepotom leta.

Samo sam pomislila: Bože, prvi put letim avionom, a neću s njim sleteti na zemlju!

Sve je prošla ova uporna devojka i odličan đak Prve kragujevačke gimnazije kojoj je uniforma, očigledno bila suđena. Prvo je razmišljala o policiji, a onda joj je otac, očigledno pomiren sa ćerkinim željama, sam doneo konkurs za Vojnu akademiju. U vojsci je završila i Sandrina mlađa sestra Marija - ona je kadet u inženjeriji.

Roditelji nisu ni znali za Sandrin prvi samostalni let, htela je da ih poštedi strepnje, samo je nakon prizemljenja sestri Jeleni poslala kratku poruku - “sletela sam!”. U lepšim rukama ljuta ratna mašina nije bila. I u ništa manje sigurnim!

Uzor devojke
Studentsku sobu na batajničkom aerodromu Sandra deli sa svoje dve koleginice - Anjom Krnetom, koja je pilot borbenog helikoptera, i Anom Tadić, koja će uskoro Sandrinim stopama, sama uz žute stepenice prema kokpitu aviona. Da su tri devojke ponos naše avijacije vidi se i iz ophođenja njihovih muških kolega koji bez ikakve surevnjivosti gledaju na njih. Pilot kadet Aleksandar Raičević samo kratko dobaci:
- Čim su one same sele u avion i helikopter i poletele, šta mi njima više možemo da kažemo, osim da im skinemo kapu. Osim toga, unele su posebnu atmosferu i osveženje u naš kolektiv.

Izvor Blic