Да ли је Србија заборавила Русијана

12.01.2011.
Стогодишњица погибије пионира ваздухопловства на просторима бивше Југославије обележена скромно, без медијске пажње.

                                              Ostaci aviona Edvarda Rusijana posle nesreće na Kalemegdanu 1911. godine

Стогодишњица погибије Едварда Русијана, пионира ваздухопловства на просторима бивше Југославије, обележена је пре два дана у Београду у потпуној медијској тишини. На место несреће у Доњем граду, испод зидина Калемегдана, и на Новом гробљу окупили су се и српски и словеначки пилоти како би одали почаст једном од пионира авијације на нашим просторима. Осим словеначког амбасадора Франца Бута, догађају је први пут присуствовала и цела делегација Леталске звезе Словеније. Како каже Бојан Лунежник, полицијски аташе у Амбасади Словеније у Србији, сећање на Русијана била је тема свих битних локалних и националних медија у овој земљи.

Русијан је рођен 1886. године, а први пут је узлетео на авиону сопствене конструкције ЕДА 1 крајем 1909. године. Са братом Јосипом направио је и испитао укупно седам таквих авиона. Касније су прихватили позив богатог Србина из Загреба Михајла Мерћепа и заједно радили на изради квалитетнијих авиона са снажнијим моторима.

– Тако су крајем децембра 1910. године свој аероплан „Мерћеп – Русијан” допремили возом из Загреба у Београд. Договор је био да Русијан узлети за Божић. Међутим, велика кошава и мраз демонстративни лет над Београдом померили су за 9. јануар. Млади Словенац је узлетео иако му временске прилике нису ишле наруку – подсећа Лабуд Булатовић, председник Ваздухопловног савеза Србије.

Записи кажу да је Русијан са пољане код Доњег града полетео око 10.30 часова. После 30 метара је узлетео, кренуо изнад Саве и упутио се ка Топчидерском брду. Стигао је до Фабрике дувана, направио лук изнад савског железничког моста и вратио се ка Доњем граду.

– Међутим, кошава је поломила лево крило и Русијан је са висине од 20 метара вертикално пао на пругу. Све то се догодило око 11 часова. Како је записано, после седам минута је издахнуо – казао је Булатовић.

Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Говор је држао Бранислав Нушић.

– Престоница Србије је имала око 80.000 људи, а на сахрани Едварда Русијана присуствовало је око 15.000 становника. „Политика”, тада штампана на свега четири стране, Русијану је посветила страну и по. Доста тешко ми пада што јавност сада, када улазимо на велика врата цивилизације, то заборавља. Мада, морам истаћи, ваздухопловци нису и никада неће заборавити Русијана – казао је Чедомир Јанић, оснивач и бивши директор Музеја ваздухопловства Србије.

Јанић се пре педесетак година лично ангажовао како би се уредио гроб овог пилота. Наш саговорник каже да се, без обзира на незаинтересованост медија „ствари крећу у добром правцу”.

– Са Ваздухопловним савезом Словеније договарамо обнову меморијалног такмичења „Едвард Русијан”. Ово надметање моторних пилота постојало је од 1960. до 1992. године. Радимо и на томе да се врати плоча на место погибије овог пилота – рекао је Јанић.

Велику заслугу за очување сећања на Русијана има још један члан породице Нушић. Наиме, захваљујући Страхињи Нушићу, сину чувеног писца, у овом музеју чувају се делови авиона у коме је Русијан настрадао.

– Страхиња је битан хроничар ваздухопловства. Он је сачувао део елисе и ребро конструкције. Пред полазак у Први светски рат, из кога се није вратио, предао га је мајци на чување. Визионарски је проценио да ће ови делови једног дана постати део поставке музеја – каже Мирјана Новковић, кустос Музеја ваздухопловства, и додаје да је млађи Нушић својом руком забележио кратак опис моноплана и време несреће.

В. Дугалић(Политика, 12.1.2011)