Američki biznismen predlaže taktiku Ronalda Regana kojom je srušen Sovjetski Savez
Iran premešta centrifuge za obogaćivanje uranijuma pod zemlju kako bi program izgradnje nuklearne bombe zaštitio od napada izvana. Pod rukovodstvom Vladimira Putina, Rusija je najavila nabavku novog oružja vrednu 635 milijardi dolara, koja uključuje 600 aviona, 1.000 helikoptera i 100 brodova u narednih 10 godina. Ugo Čaves podstiče revolucije širom Latinske Amerike...
„To treba sprečiti”, piše u časopisu „Forbs” Lui Vudhil, američki biznismen predlažući povratak taktici Ronalda Regana kojom je 1980-ih srušen Sovjetski Savez. Ta taktika podrazumeva – jačanje dolara.
U vreme inauguracije Regana (1981), podseća Vudhil, cena zlata iznosila je – prema današnjim merilima – 499,02 dolara za finu uncu, a barel nafte 84,51 dolar.
Sovjetski savez je ratovao u Avganistanu, pomagao revoluciju u Nikaragvi, a Leonid Brežnjev, tadašnji lider prve zemlje socijalizma, proklamovao je doktrinu prema kojoj je proces širenja komunizma bio – nepovratan.
Stabilizovanjem dolara, cene zlata i nafte su drastično pale što je uticalo na pad zarade (za čak 73 odsto), koju je SSSR ostvarivao prodajom ovog energenta u svetu. Sovjetska država dospela je do ivice bankrotstva, da bi se 1991. konačno raspala.
Ako je ovakva taktika imala efekta pre četvrt veka, nema razloga da ne bude primenjena i u današnjim uslovima, smatra biznismen.
Nije baš sve tako jednostavno. Prosečan Amerikanac svakako će se složiti da današnji prvi čovek njegove zemlje nije jednako jaka ličnost kao što je to, svojevremeno, bio Regan. Sa druge strane, ni Putin nije nalik Brežnjevu, a pogotovo ne „grobaru SSSR-a” Mihailu Gorbačovu.
Obe države su u međuvremenu prošle kroz mnoga iskušenja, kako na političkom tako i na ekonomskom planu. Bipolarni svet koji je na prelazu između dva veka za trenutak prestao da pretvorio se u multipolarni.
Amerika i danas ratuje po svetu. Rusija osim lokalnog vojevanja u Čečeniji i kratke epizode u susednoj Gruziji 2008. nije mnogo potezala za oružjem. Lekcije koje su naučile dve strane su različite. Status koji sada imaju u svetu proistekao je velikim delom upravo iz tih, bolje ili lošije naučenih lekcija.
Rusija je u međuvremenu postala ključni partner Evrope, pre svega kao snabdevač energentima. Eventualno zavrtanje ruskih gasnih i naftnih slavina sigurno bi se dramatično osetilo na zapadu Starog kontinenta.
Saznanje da je Vašington ponovo nadjačao Moskvu teško da bi u takvim okolnostima zagrejalo srca Evropljana svesnih da su, na kraju, upravo oni žrtve transpacifičkog nadmudrivanja.
Taktika po kojoj je „ono što je dobro za SAD loše po njene neprijatelje”, teško da danas ima efekta, jednostavno stoga što se na ruskom tržištu, prema podacima iz 2010, ušančilo nekoliko izuzetno jakih američkih kompanija: od „Koka-kole”, „Pepsi kole” i „Mekdonaldsa”, preko proizvođača aviona „boing”, „Emerson ilektrika”, „Karbo keramiksa” do „Microsofta”, „Hjuli Pakarda”, „Aj-Bi-Ema”...
Nije za verovati da bi svi pomenuti bili spremni da seku granu na kojoj sada sede. Poslovanje u Rusiji, i pored svih tamošnjih zakonskih kočnica koje na zapadu često ne mogu da objasne, svima sigurno donosi lep prihod.
„Ko god može da stupi na rusko tle u prilici je da zaradi velike pare”, izjavio je Enders Asland, ekspert za rusku ekonomiju. I dok su nekada glavna američka ulaganja bila u auto-industriji i obradi hrane, danas se pažnja finansijera usmerila na hemijsku industriju, biotehnologiju, kućnu tehniku...
Evropa, sa svoje strane, nije i ne želi da bude tek puki potrošač ruskih energenata. Naprotiv, ulaganja u Rusiju visoko su kotirana. Ne čudi stoga veoma uočljiv oprez sa kojim lideri najjačih evropskih zemalja, pre svega Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije, ulaze u svako razmatranje finansijske krize koja drma svetom kada za sagovornika imaju Rusiju.
Pčekivani povratak sadašnjeg premijera Vladimira Putina na čelo Kremlja nesumnjivo će uticati i na prilike u SAD. Upravo toga je svestan Vudhil kada zagovara novi krstaški rat protiv bivše sovjetske matice.
Ono što on previđa je da ideološka komponenta (socijalizam ili kapitalizam) sukoba na relaciji Moskva-Vašington više ne postoji. Time je nestala i glavna tačka oko koje bi mogli eventualno da se okupe njegovi istomišljenici.
Sasvim drugo pitanje je oporavak dolara i američke ekonomije uopšte. A u tom procesu „usijana glava” nije najbolji predvodnik.
Slobodan Samardžija
